Bajke i egzistencijalni položaj
- Jovana Milićević
- Feb 9, 2021
- 8 min read
Updated: Feb 14, 2021
Dublja značenja kriju se u bajkama što sam ih čuo u detinjstvu, nego u istinama kojima me je naučio život.
Šiler
" Kako bi savladalo psihološke probleme odrastanja - prevazilaženje narcističkih razočarenja, edipalnih dilema, suparništva s braćom i sestrama; osposobljavanje za napuštanje zavisnosti detinjstva; sticanje osećanja samosvojnosti i vlastite vrednosti, i osećanja moralne obaveze - detetu je neophodno da shvati šta se zbiva u njegovom svesnom ja, tako da može da dobije bitku i s onim što se zbiva u njegovom nesvesnom. To poimanje, i s njim sposobnost savladanja, ono ne može postići racionalnim poimanjem prirode i sadržine nesvesnog, već upoznajući se s ovim kroz ispredanje maštarija - premišljajući, preraspodeljujući i fantazirajući o prikladnim elementima priče, u odgovor na nesvesne pritiske. Čineći to, dete nesvesnu sadržinu uklapa u svesne fantazije, koje mu onda omogućavaju da se tom sadržinom bavi. Tu bajke imaju besprimernu vrednost, jer mašti deteta nude nove dimenzije koje bi njemu samom bile nemoguće da otkrije. Još važnije: forma i struktura bajki nagoveštavaju detetu slike kojima može da strukturiše svoje sanjarije i da uz njihovu pomoć da bolji smer svome životu.
Nesvesno je moćna determinanta ponašanja deteta ili odrasle osobe. Kad je nesvesno potisnuto i njegovoj sadržini uskraćen pristup u svest, tada će svesni um ličnosti na kraju biti delimično nadvladan derivatima tih nesvesnih elemenata, ili će biti prisiljen da održava tako krut, prisilan nadzor nad njima da ličnost može biti teško osakaćena. Ali kada je nesvesnoj građi u izvesnoj meri dopušteno da dopre do svesti i kad se preradi u mašti, njena potencijalna moć da prouzrokuje štetu - po nas same ili po druge - znatno je umanjena; tada se može postići da neke od njenih sila služe pozitivnim ciljevima. Međutim, uverenje koje preovladava među roditeljima jeste da se dete mora odvratiti od onoga što ga najviše uznemirava, od njegovih bezobličnih, bezimenih strepnji i njegovih haotičnih, gnevnih ili čak i nasilnih fantazija. Mnogi roditelji veruju kako detetu treba davati samo svesnu realnost ili prijatne slike koje ispunjavaju želje - da ga valja izložiti samo svetloj strani stvari. No, takva jednostrana ishrana duh hrani samo na jednostran način, a stvarni život nije u celosti svetao.
Postoji veoma prošireno odbijanje da se deci dozvoli da saznaju kako veliki deo onoga što u životu ide loše potiče od same naše prirode - sklonosti svih ljudi da se ponašaju agresivno, asocijalno, sebično, pokretani gnevom i strahovanjem. Umesto toga, mi želimo da naša deca veruju kako su svi ljudi suštinski dobri. Međutim, deca znaju da ona sama nisu uvek dobra, i da bi često, čak i kada to jesu, više volela da ne budu. To protivreči onome što im govore roditelji, te takvo snažno osećanje čini dete čudovištem u vlastitim očima.
Preovlađujuća kultura želi da se pretvara, naročito kada su posredi deca, kako čovekova tamna strana ne postoji, i ispoveda veru u jedan optimistički meliorizam. Sama psihoanaliza se sagledava kao da ima svrhu da olakša život - a to nije bila namera njenog osnivača. Psihoanaliza je stvorena da čoveku omogući da prihvati problematičnu prirodu života a da ga to ne porazi ili da se ne prepusti eskapizmu. Frojdov recept je da čovek jedino hrabrom borbom protiv onoga što izgleda kao ogromna premoć može uspeti da izvuče smisao iz svog postojanja.
To je upravo poruka koju bajke u mnogostrukim vidovima prenose detetu: da je borba protiiv ogromnih teškoća u životu neizbežna, da čini suštinski deo ljudskog postojanja - ali da čovek, ukoliko ne ustukne, već se nepokolebljivo suočava s neočekivanim i često nepravednim tegobama, savlada sve prepreke i na kraju izlazi kao pobednik.
Moderne priče pisane za decu uglavnom izbegavaju ove egzistencijalne probleme, mada su to presudna pitanja za sve nas. Detetu je najpotrebnije da mu se u simboličnom vidu daju nagoveštaji o tome kako da se bavi ovim problemima i kako da bezbedno odraste do zrelosti. "Bezbedne" priče ne pominju ni smrt ni starenje, granice našeg postojanja, niti želju za večnim životom. Bajka naprotiv, otvoreno suočava dete s osnovnim ljudskim situacijama.
Na primer, mnoge bajke započinju smrću majke ili oca; u tim pričama smrt roditelja stvara najmučnije probleme, kao što smrt (ili strah od nje) čini u stvarnom životu. Druge priče govore o ostarelom roditelju koji dozna da je došlo vreme da se novom naraštaju dozvoli da preuzme životnu palicu. No pre nego što se to može dogoditi, naslednik mora dokazati da je sposoban i dostojan. Priča Braće Grim "Tri pera" ovako počinje: "Bio jednom kralj i imao tri sina...Kad je kralj ostario i onemoćao, te je pomislio na kraj, nije znao koji od sinova treba posle njega da nasledi kraljevstvo". Kako bi odlučio, kralj sinovima postavlja težak zadatak; sin koji ga najbolje izvrši "biće kralj posle moje smrti".
Za bajke je karakteristično da sažeto i zaoštreno postavljaju izvesnu egzistencijalnu dilemu. To detetu omogućuje da se uhvati u koštac s problemom u njegovom najsuštinskijem vidu, dok bi složenija fabula za dete zamrsila stvari. Bajka uprošćava sve situacije. Njeni likovi su jasno ocrtani, a detalji se uklanjaju, ukoliko nisu veoma važni. Svi likovi su pre tipični no izuzetni. Nasuprot onome što se zbiva u mnogim modernim pričama za decu, u bajkama je zlo svuda prisutno baš kao i vrlina. U skoro svakoj bajci, dobro i zlo su ovaploćeni u vidu izvesnih likova i njihovih postupaka, kao što su dobro i zlo sveprisutni u životu a sklonosti i ka jednom i ka drugom prisutne u svakome čoveku. To dvojstvo svakako postavlja moralni problem i iziskuje napore za njegovo rešavanje.
Zlo nije lišeno svojih privlačnosti - koje simbolišu moćni džin ili zmaj, moć veštice, lukava carica u "Snežani" - i često je privremeno premoćno. U mnogim bajkama uzurpatoru uspeva da za izvesno vreme zauzme mesto koje po pravilu pripada junaku - kao što biva sa zlim sestrama u "Pepeljugi". U bajkama, kao i u životu, kazna, ili strah od nje, samo je ograničeno sredstvo sprečavanja zločina. Ubeđenje da se zločin ne isplati mnogo je delotvornije preventivno sredstvo i zato u bajkama zla osoba uvek gubi. Moral ne unapređuje činjenica da vrlina na kraju pobeđuje, već to što je junak najprivlačniji za dete, koje se poistovećuje s junakom u svim njegovim naporima. Zbog ovog poistovećivanja dete zamišlja da s junakom pati u njegovim iskušenjima i stradanjima, i s njim trijumfuje kad vrlina pobedi. Dete sasvim samostalno obavlja takve identifikacije, a unutarnje i spoljašnje junakove borbe usađuju mu osećaj za moralno.
Likovi iz bajki nisu ambivalentni - nisu istovremeno i dobro o zli kao što smo to svi mi u stvarnosti. No pošto polarizacija dominira duhom deteta, ona dominira i bajkama. Ličnost je ili dobra ili zla, sredine nema. Jedan brat je glup, drugi pametan. Jedna sestra je vrla i marljiva, druge su podle i lenje. Jedna je lepa, druge su ružne. Jedan roditelj je u svemu dobar, drugi zao. Protivstavljanje suprotnih karakteristika nema svrhu da naglasi ispravno ponašanje kao što bi važilo za poučno-opominjuće priče (ima izvesnih amoralnih bajki u kojima dobrota ili zloba, lepota ili ružnoća, ne igraju nikakvu ulogu.) Prikazivanje polariteta karaktera dozvoljava detetu da lako shvati razliku između njih, što se ne bi moglo tako lako postići da su likovi životnije ocrtani, sa svim onim složenostima koje karakterišu stvarne ljude. Dvosmislenosti moraju sačekati dok se na osnovu pozitivnih identifikacija ne uspostavi srazmerno čvrsta ličnost. Tada dete poseduje osnovu za razumevanje da postoje velike razlike između ljudi i da se čovek stoga mora opredeliti ko želi da bude. Ova osnovna odluka, na kojoj će se graditi celokupan potonji razvoj ličnosti, olakšana je polarizacijom bajki.
Povrh toga, detinja opredeljenja se ne zasnivaju toliko na odnosu pravde spram nepravde, koliko na tome ko pobuđuje njegovu sklonost a ko odbojnost. Što je dobar lik jednostavniji i otvoreniji, detetu će biti lakše da se poistoveti s njim, a da odbaci rđav. Dete se s dobrim junakom ne poistovećuje zbog njegove dobrote, već zato što ga junakov položaj duboko pozitivno privlači. Za dete pitanje nije: "Želim li da budem dobro?", već: "Na koga želim da ličim?" Dete o ovome odlučuje na osnovu svog svesrdnog uživljavanja u jedan lik. Ako je taj lik bajke veoma dobra osoba, onda dete odlučuje da i ono želi da bude dobro.
Amoralne bajke ne pružaju polarizaciju ili protivstavljanje dobrih i rđavih osoba, jer te amoralne priče služe sasvim drugom cilju. Priče ili tipski likovi kao što su "Mačak u čizmama", koji prevarom udesi uspeh junaka, ili Džek, koji ukrade džinovo blago, ne grade karakter zalažući se za opredeljivanje između dobra i zla, već pružajući detetu nadu da čak i najbedniji može uspeti u životu. Na kraju krajeva, šta vredi da se čovek opredeli da bude dobar ako se oseća toliko beznačajnim da se boji da od njega nikad ništa neće ispasti? U ovim pričama nije posredi moral već pre uveravanje da čovek može uspeti. Pitanje da li se čovek suočava sa životom verujući u mogućnost savladavanja njegovih teškoća ili očekujući poraz, predstavlja u svakom slučaju veoma važan egzistencijalni problem.
Svi oni duboki unutarnji sukobi ponikli u našim primitivnim porivima i nasilnim osećanjima poriču se u velikom delu moderne književnosti za decu, te se detetu ne pomaže da ih savlada. Međutim, dete je podložno očajničkim osećanjima usamljenosti i izolovanosti i često doživljava smrtnu zebnju. Ono je najčešće nesposobno da ta osećanja izrazi rečima, ili to može učiniti jedino zaobilazno: strah od mraka, od neke životinje, strepnja vezana za njegovo telo. Pošto priznavanje tih osećanja kod deteta izaziva u roditelju nelagodnost, on je sklon da ih previdi, ili pak iz svoje nelagodnosti umanjuje ove izgovorene strepnje, smatrajući da će to pokriti detinja strahovanja.
Bajka, naprotiv, veoma ozbiljno shvata ove egzistencijalne strepnje i dileme i neposredno se njima bavi: potrebom da čovek bude voljen i strahom da ga smatraju bezvrednim; ljubavlju prema životu i strahu od smrti. Dalje, bajka nudi rešenja na načine koje dete na svom stupnju poimanja može shvatiti. Na primer, bajke postavljaju dilemu želje da se večno živi time što se ponekad okončavaju rečima:"Ako nisu umrli, još su živi". Drugi završetak - "I doveka su srećno živeli" - ni za trenutak ne obmanjuje dete da je večni život moguć. Ali, naznačuje ono što jedino može ublažiti bolnost uskih granica našeg životnog veka na ovoj zemlji: uspostavljajući istinski zadovoljavajuće veze sa drugim. Priče uče da je čovek, kad to postigne, dosegao vrhunac emocionalne bezbednosti postojanja i trajnosti odnosa koji su mu dostupni, a jedino to može odagnati strah od smrti. Ako je čovek našao istinski zrelu ljubav, takođe nam veli bajka, nema potrebe da želi večni život. To nagoveštava onaj drugi završetak koji se sreće u bajkama: "Posle su dugo živeli, srećni i zadovoljni".
Neupućeno shvatanje bajke vidi u ovom tipu završetka nerealističko ispunjenje želje, a potpuno mu izmiče važna poruka koju on prenosi detetu. Te priče mu kazuju da uspostavljajući istinski interpersonalni odnos, čovek izbegava strepnju od odvajanja koja ga progoni (i uspostavlja pozornicu za mnoge bajke, ali se na kraju uvek razreši). Osim toga, veli priča, ovaj završetak nije omogućen, kao što dete želi i veruje, večnim držanjem za majku. Ako pokušamo da izbegnemo strepnju od odvajanja i strepnju od smrti očajnički nastavljajući da se držimo za roditelja, samo ćemo biti surovo isterani napolje, kao Ivica i Marica.
Junak bajke (dete) jedino odlazeći u svet može sebe tamo da nađe, a postižući to, naći će i drugog s kojim će moći da doveka srećno živi, to jest, da više nikada ne mora da iskusi strepnju od odvajanja. Bajka je okrenuta budućnosti i usmerava dete na način koji ono može razumeti i svojim svesnim i nesvesnim umom - da napusti infantilno zavisne želje i ostvari većma zadovoljavajuće nezavisno postojanje.
Danas deca više ne odrastaju unutar bezbednosti šire porodice ili dobro integrisane zajednice. Stoga je, čak i više no u vreme kada su bajke izmišljene, važno pružiti detetu slike junaka koji sasvim sami moraju da izađu u svet i koji, mada prvobitno neupućeni u konačne stvari, nalaze bezbedna mesta u svetu time što s dubokim unutarnjim pouzdanjem slede svoj ispravni put.
Junak bajke neko vreme ide sam, kao što se moderno dete često oseća usamljeno. Junaku pomaže što je u vezi s primitivnim stvarima - drvetom, životinjom, prirodom - kao što se dete oseća bližim tim stvarima no većina odraslih. Sudbina ovog junaka ubeđuje dete da se, poput njih, može osećati izopšteno i napušteno u svetu, da pipa u mraku, ali da će, kao i oni, tokom svog života na svakom koraku biti usmeravano i da će mu, kad ustreba, biti pružena pomoć. Čak i više no u prošlosti, detetu je danas potrebno ohrabrenje što ga nudi slika osamljenog čoveka koji je ipak kadar da ostvari osmišljene i plodonosne odnose sa svetom oko sebe."
תגובות