Превазилажење сопственог (!) нарцизма
- Jovana Milićević
- Aug 27, 2022
- 9 min read
Updated: Sep 2, 2022
О нарцизму свуда, о сопственом нигде, о превазилажењу ништа.
Најпопуларније психолошке теме на друштвеним мрежама последњих година су сигурно нарцизам и границе ( не поштујеш моје границе, нисам научио да поставим границе) - нема странице која није писала нешто о томе или се свака трећа објава своди на ту тему. Сви су нарциси, девојке се жале на момке, поготово на ту особину, у последње време ко и да не постоји други љубавни проблем осим тога што је неко нарцис. Заборавила сам токсичне односе – Да. Трећа најпопуларнија тема. Да ли сте у токсичној вези? Урадите 5 следећих корака да то проверите.
Зашто и Осмислисе не би имао текст на неку од тих тема, нисмо ни ми најгори. Нарцизам и нарцистично у нама (!) је стварно јако занимљива тема, а према најзначајнијим ауторима у овој области препознати и превазићи сопствени (!) нарцизам најважнији је животни задатак сваког од нас и наш целоживотни посао.
Можемо сумирати сва учења, будистичке списе, јеврејске пророке, хришћанске пророке или узети хуманистичка излагања – и можете рећи да у суштини сви говоре о превазилажењу нарцизма. То је почетак сваке љубави, сваког братства, зато што нарцизам отуђује људе једне од других.
Осмислисе воли да издвоји неки ауторитет по сопственом избору на одређену тему и да предочи оригинални текст. Овога пута консултоваћемо Ериха Фрома[1], немачког социјалног психолога, психоаналитичара и хуманистичког филозофа. Дакле овог пута из угла егзистенцијалиста, који су прилично обухватни, наслањају се на психоаналитичку теорију и обогаћују је.
Beklan Kızılçay , Нарцис, савремени надреалистички сликар
Мени се лично Фромово представљање нарцизма допада, пре свега јер читање у мени изазива потребу да се окренем сопственом нарцизму. Сви га имамо, у мањој или већој мери, али оно што радимо, и то не баш добро, је да етикетирамо нарцизам код других. Нема шансе то добро урадити ако нисте покушали да препознате сопствени нарцизам – или како би Фром рекао то је као да причамо о другој страни месеца. Друго што нема шансе је да то урадимо ако не знамо ни шта је заправо нарцизам, каква му је динамика, чему служи или зашто је добро превазићи га у одређеној мери .
Осим да укруг причамо како су данас сви крајње нарцистични и куда је овај свет отишао, хајде да се окренемо сопственом нарцизму и видимо неке, не баш толико привлачне предлоге, шта радити даље. И ми смо део света и крећемо се заједно са њим, другачије не може бити.
За обухватно разумевање феномена треба узети у обзир и интерперсоналну, биолошку, психодинамску, когнитивну и неурофизиолошку основу нарцизма. То превазилази могућности једног чланка али ће Осмислисе повремено покушати да прикаже нарцизам и из ових углова, због тога што тема и јесте од суштинског значаја.
Многи други аутори, осим Фрома, су се озбиљно бавили овом темом, набројаћу неке најзначајније за даље читање, кога интересује: Фројд, Карен Хорнај, Хари Стек Саливан, Чарлс Кислер, Лорна Смит Бенџамин, Ото Ф. Кернберг, Хајнц Кохут.
* Даљи текст је оригинални текст преузет из Књиге Умеће слушања, коју Фром није писао, већ је велики господин Рајнер Фанк (филозоф, теолог и Фромов ученик) скупио и транскрибовао разна Фромова предавања, интервјуе и семинаре. Хвала му на томе.
*Издвајање значајних делова текста, реаранжирање секција и наглашавање битних делова - Осмислисе. Уживајте.
Концепт нарцизма
Фројдово откриће концепта нарцизма био је једно од највећих открића, мада је Фројд тај концепт објаснио унутар оквира теорије о либиду и тиме га сузио. Према Фројду, може се говорити о примарном нарцизму када је либидо још увек у оквиру ега и касније у иду, а затим је нарцизам послат ван објекта. Ако се нарцизам потом врати у его или ид тада говоримо о секундарном нарцизму. Ово је веома механички концепт, као и читава теорија о либиду. Ако се концепт нарцизма, попут неких других Фројдових концепата, ослободи концепта либида и либидо употреби као што је Јунг учинио у знатно ширем смислу психичке енергије, тада ће се испоставити да је концепт нарцизма један од најбитнијих концепата које је Фројд открио.
Како ја то схватам, нарцистична особа је особа за коју је реалност само оно што се дешава субјективно. Њене мисли, њена осећања и тако даље, су стварна; она представљају стварност. Стога је одојче крајње нарцистично јер за њега спољна реалност још не постоји. Психотичан пацијент је крајње нарцистичан зато што је његова стварност заснована на његовим унутрашњим искуствима.
Скоро сви људи су мање или више нарцистични, односно мање или више прихватају за стварност оно што се одвија унутар њих, а не оно што се односи на другу особу. Сматрам да је за разумевање човека, односно за разумевање нас самих, једна од најбитнијих ствари разумевање нарцизма. А нарцизам још није стекао довољну пажњу, чак ни у ортодоксној анализи.
Примери за боље разумевање
Морам мало подробније објаснити шта је нарцизам у смислу нашег искуства. Рецимо да сте написали чланак за новине или га управо пишете и сада читате нацрт на две стране. Сматрате да је добар, да је лудачки добар. Покажете га пријатељу и силно се увредите ако пријатељ не сматра да је у питаању чланак века. Сутрадан га поново прочитате и помислите: „Ово нема смисла, никаквог смисла, лоше је организовано, није јасно.“ Очигледно сте га написали у нарцистичком расположењу.
Нарцистичко расположење значи да је све оно што се односи на мене – моје мисли, моја осећања, моје тело, моја интересовања – стварно, а остатак света који се не односи на мене није стваран, нема боју, сив је, нема тежину. Мерим различитим аршинима: оно што је моје, што се враћа мени, што је моје мишљење, то је написано крупним словима, то има боју, живо је. Сматрам да је то истина, зато што га ја изговарам, не морам да имам доказ. Опчињен сам собом, односно својим радом, својим мислима. Оно што је ван мене не оставља никакав утисак, једва га осећам.
Следећи пример се прилично често среће, а уједно је добра илустрација другог аспекта нарцизма. На пример, ожењен човек који има потребу за честим љубавним аферама, очекује да његов супруга буде одушевљена када се врати кући и прича јој о својим дивним освајањима. Тај човек долази код аналитичара и каже му: „Она ме не воли. Уместо да буде срећна због мојих освајања и заинтересована за оно што радим и колико се девојака заљубило у мене, она уопште не испољава интересовање“. Апсурдан аргумент овог човека показује да је у стању да доживи само себе, оно што се на њега односи, односно он је веома срећан зато што је њему то потребно, али је сасвим неспособан да види реалност своје супруге, односно да она сасвим природно није срећна због тога.
Mој краљ, француска драма из 2015те, топла препорука
Да је она у стању да седи и слуша његове приче и буде одушевљена, то би значило да је неуротична зато што би се понашала попут мајке и посматрала мушкарца као дечака који јој прича о својим авантурама и у колико је фудбалских утакмица победио.
Нарцистична особа живи од тога да се храни својим нарцизмом. Нарцистична особа је ужасно несигурна јер ниједно њено осећање није засновано на стварности. Она нешто изјављује, али та изјава није остварена на основу размишљања, рада, додира са материјалом, већ просто зато што је она изјавила. То је њена изјава и истинита је зато што је њена. Али, та особа има снажну потребу да њен нарцизам буде потврђен, јер ако није потврђен особа почне да сумња у све. Ко је она? Ако је изјава нарцистичне особе истинита зато што је то њена изјава, она не може да се повуче и каже: „Па, биће боље следећи пут.“
Ево примера: Човек каже нешто на забави, можда је то веома интелигентан човек којем су се одувек дивили. Затим каже нешто што је помало глупо или је нешто погрешио и људи су то сазнали. Можда у питању није нешто јако лоше, али он ће пасти у дубоку депресију. Његов оклоп је пробијен, зато што губи веру у дивоту свега што ради. Пошто је читаво његово постојање, његова сигурност укорењена у том уверењу, субјективном уверењу, ако упозна неког ко га критикује или је разочаран у њега, сматраће да је нападнут. Тада је читав његов систем вере у себе и самовеличања пробијен и постаће веома бесан или веома депресиван.
Нарцистични гнев
Пепељуга, 1950
Нема већег гнева од гнева повређене нарцистичне особе. Опростиће вам све остало, али вам неће опростити што сте повредили његов нарцизам и то не треба никад заборавити. Нарцистичној особи можете урадити скоро све, али ако пробијете или повредите њен нарцизам наступиће ужасан гнев, било да га особа испољи или не, и уследиће освета, јер то је као да сте је убили.
Нарцистична привлачност
Веома нарцистични људи често су веома привлачни зато што су тако самоуверени. Веома нарцистична особа је самоуверена зато што не мари за то како ствари заиста стоје. Зраче самопоуздањем.
Лепотица и Звер, 1991
Он је привлачан и рецимо да се нека девојка заљуби у њега и диви му се зато што је тако самоуверен – нико није самоуверен попут њега. Ако особа није нарцистична, не може бити сигурна у себе или у било шта друго. Након пар месеци девојка помисли да је погрешио у нечему и критикује га. До овог тренутка једини разлог због којег он њу воли јесте то што му се диви више од осталих девојака. Обично је тако, постоји такмичење у дивљењу и она му се највише дивила, а сада подрива читаву ситуацију тиме што га критикује. За њега то значи: она не верује у мене, она је опасна, она представља претњу.
Обавезно ће реаговати:
Или ће се понашати тако грозно да се она више никад не усуди да то понови;
Или ће је оставити уз уобичајан изговор да га она не разуме. То је уобичајан изговор, посебно за нарцистичне особе зато што оне сматрају да их нико не разуме.
Нарцистична неосетљивост
Степен нарцизма код људи ипак варира у великој мери. Неким екстремно нарцистичним људима мало фали да буду луди, умоболни. Психотична особа је веома повучена зато што је свет гадно повредио, осећа толику зебњу поводом обнављања контака да се повлачи. Али, такође је знатно осетљивија према људима од не-психотичне нарцистичне особе која је често неосетљива зато што није у стању да види, зна или узме у обзир оно што се одвија у другој особи.
Ипак, међу онима који нису луди, осим екстремно нарцистичнх особа, срећу се људи чији нарцизам није много мањи. А свако може путем самопосматрања, упоређивања и запажања других открити нешто о свом нарцизму. Разговарати о нарцизму теоретски, не доживљавајући нарцизам у себи или га јасно сагледати код друге особе, али тако да га заиста видиш, а не само да га етикетираш, - без тог искуства нема смисла разговарати о томе, јер је то као да причамо о другој страни месеца.
Самољубље и нарцизам – није исто
Нарцизам представља пресудан проблем људског развоја. Можемо сумирати сва учења, будистичке списе, јеврејске пророке, хришћанске пророке или узети хуманистичка излагања – и можете рећи да у суштини сви говоре о превазилажењу нарцизма. То је почетак сваке љубави, сваког братства, зато што нарцизам отуђује људе једне од других. Нарцизам се често брка са самољубљем (погледати разлику у Фромовој књизи Човек за себе, стр. 119-141). У филозофској традицији јасно је изражено да је нарцизам или егоцентризам нешто сасвим другачије од самољубља.
Зато што је самољубље љубав, а у љубави није битно шта је објекат моје љубави. И ја сам људско биће.
Човек мора имати потврдан, наклоњен став према себи. Егоцентрична особа не воли себе и зато је похлепна. Генерално, похлепна особа је особа која није задовољна. Похлепа је увек последица дубоке фрустрације. Задовољна особа није похлепна. Било да је у питању храна или нешто друго. Похлепа је увек последица унутрашње празнине. Зато многи људи који су веома анксиозни или депресивни почињу да једу необуздано и опсесивно.
Превазилажење нарцизма - нађите тачку оријентације !
Разумевање нарцизма је један од кључева за разумевање ирационалних поступака људи и за разумевање себе; ирационалне реакције су у великој мери засноване на нарцистичком феномену. Веома је тешко анализирати екстремно нарцистичну особу, зато што је релативно неприступачна. Обично ће реаговати говорећи да је аналитичар глуп, непријатељски расположен, завидан, било шта само да побегне од осећања да њена величина није очувана, јер је за њу од виталног значаја да задржи ту слику. Зато се томе мора приступити веома пажљиво и веома полако.
Сваки појединац који заиста жели да се развије мора покушати да препозна свој нарцизам. То се мора покушати. Полако га препознајете и полако већ чините добар корак, корак напред, а најбоље је ако се ваше препознавање повећа. Међутим, ужасно га је тешко препознати зато што смо сопствени судија, односно верујемо у оно што мислимо, али ко ће нас исправити? Ко ће нам указати на то да грешимо? Са ваше тачке гледишта, ви то не осећате, немате тачку оријентације.
Салвадор Дали, Метаморфоза нарциса
Исто је са плесачем који вежба. За њих је веома важно то што често не знају субјективно колико је њихова вежба била добра. Зато морају да се гледају у огледалу, јер на основу чисто субјективног осећаја плесач не зна да ли је извео леп покрет, да ли је тајминг био добар или је радио пребрзо. Субјективно не зна како то да измери. Исто је са сопственим осећајем за брзину; ако немамо тачку оријентације просто не знамо колико брзо се крећемо.
Код нарцизма друга особа може представљати тачку оријентације!
Када нарцистична особа нешто каже, друга особа може реаговати овако: „То је обична глупост и верујеш у то само зато што је теби синула та идеја или зато што је то у твом интересу.“ Људи то обично не чине, али аналитичар то може под условом да има довољно искуства са својим нарцизмом. Потребан је читав живот да би се нарцизам превазишао. Ако га неко превазиђе у потпуности, можете рећи да је тај човек оно што хришћани називају свецем и оно што будисти називају просвећеним човеком.
Међутим, није толико битно колико је далеко неко доспео – битан је правац у којем се креће.
[1] Текст је заснован на Фромовом разматрању концепта нарцизма у Књизи „Умеће слушања“ , поглавље Специфичне методе за лечење савремених карактерних неуроза – Превазилажење нарцизма.
Comentarios